Spisateljska saradnja Fransisa Bomonta i Dzona Flecera podarila je istoriji engleske i svetske knjizevnosti preko pedeset dramskih dela s kojima se njihova imena dovode u vezu na ovaj ili onaj nacin, u manje ili vise razlucenoj meri. Najnoviji stavovi proucavalaca govore, medjutim, da su njih dvojica zajedno u potpunosti stvorili ne vise od deset komada, a da je Fransis Bomont samostalno napisao samo jedan ili dva, pri cemu se danas sa dosta sigurnosti moze uzeti da je on jedini autor cuvenog Viteza Plamenog Tucka. Ako po pitanju autorstva, medjutim, jos mozda preostaju neke neizvesnosti i nedoumice, teoreticari se savrseno slazu da prava elasticna prilagodljivost i odredjeni modernizam dramskog stvaralastva u Engleskoj u drugoj polovini sesnaestog i pocetkom sedamnaestog veka ne mogu da se shvate i sagledaju bez dobrog poznavanja upravo ove komedije. Delom to jeste burleska, delom parodija, ali je sveukupno rec o proizvodu koji je tesko strogo definisati, cemu su doprineli mnogi raznovrsni elementi. Uzeti zajedno, oni sluze da prikazu stvaralacko umece i ishoduju jednom veoma neobicnom i veoma razigranom komedijom, zivom i zivotu vernom iako joj nedostaje dubine, ali koja je svakako, po mnogo cemu, tvorevina kakva je lako mogla da nastane juce, ovih dana. A napisana je pre cetiri stotine godina. Prevod je uradjen prema tekstu na engleskom jeziku pod originalnim naslovom THE KNIGHT OF THE BURNING PESTLE koji je izlozen u knjizi Beaumont and Fletcher - Select Plays izdavaca J. M. Dent & Sons Ltd., s naznakama First included in Everyman's Library 1911; Last reprinted 1970. Napomene i objasnjenja koja prate prevod namenjeni su laksem i potpunijem shvatanju sadrzine i poruka ovog dramskog dela, pre svega u smislu docaravanja istorijskih i drustveno-ekonomskih okolnosti u kojima se radnja odvija, ali koje imaju traga i u svemu sto izgovaraju likovi komedije - eksplicitno ili, vrlo cesto, u vidu najrazlicitijih aluzija. Od narocitog su znacaja napomene koje se odnose na glumce i publiku toga vremena, na pozoriste, obicaje u vezi s tumacenjem, pripremanjem i izvodjenjem tekstova odnosno pozorisnih predstava, na London i svakodnevni zivot njegovog gradjanstva. Koliko god da je znacenje pojedinih komentara ocigledno vec iz s mog teksta prevoda, napomene su na velikom broju mesta, tamo gde se to cinilo svrsishodnim i korisnim, dopunjene prevodiocevim opaskama i prosirenim objasnjenjima. Prevodilacka resenja i prevodne varijante koje se ponegde nude i kroz nizanje veceg broja mogucnosti u najvecoj meri su plod konsultovanja i koriscenja Enciklopediskog englesko-srpskohrvatskog recnika (Ristic, Simic, Popovic; Beograd: Prosveta, 1973). Cetiri stotine godina posle svoga nastanka Vitez Plamenog Tucka danas je spreman da zakoraci u srpsku kulturnu javnost. Divno bi bilo da u njoj postane poznat, da se zadrzi, da pruzi podlogu za dalje primene i razrade, pre svega na pozornici - samim tim sto nije poznat i iskoriscen ni u mnogo sirem okruzenju. Slobodan Jovanovic